Од чега дубинска оштрина заправо зависи
Од четири ствари, и само четири: жижне даљине објектива, бленде коју подесиш, удаљености објекта од апарата и величине сензора. Све остало око чега се људи споре на интернету је једна од те четири ствари у маскирању. Алат изнад ти омогућава да сваку помераш независно, што је најбржи начин да изградиш осећај, јер односи нису линеарни и читање о њима ретко остане у глави.
Две од њих доминирају. Удаљеност је далеко најјачи полуга: дубинска оштрина расте отприлике са квадратом удаљености објекта, тако да корак уназад од два метра чини далеко више него затварање бленде за један степен. Жижна даљина је друга, делује у супротном смеру и такође отприлике на квадрат. Бленда делује линеарно, зато промена са f/2 на f/2.8 делује разочаравајуће у поређењу са једноставним кораком уназад.
Питање величине сензора, решено
Ово је расправа која неће да умре, и обе стране су напола у праву. При истој жижној даљини и бленди, величина сензора уопште не мења дубинску оштрину: објектив од 50mm f/2 пројектује исти круг слике без обзира на то шта стоји иза њега. Мањи сензор само исеца тај круг.
Али нико тако не снима. Снимаш према кадру, а да би на мањем сензору задржали исти кадар или прилазиш ближе или стављаш краћи објектив, а оба продубљују дубинску оштрину. То је прави, практични ефекат, и вреди отприлике један степен по степену кроп фактора: Micro Four Thirds на f/2.8 даје отприлике исту дубинску оштрину као пуни формат на f/5.6 за исти кадар. Подеси селектор формата на две различите величине, прилагоди жижну даљину да се кадар поклопи, и бројке то показују директно.
Кружић нејасноће и зашто се калкулатори не слажу
Дубинска оштрина није физичка граница. Тачно једна раван је заиста у фокусу; све остало је замућено у некој мери, а „довољно оштро“ је ствар процене. Та процена је кодирана као кружић нејасноће: највећа мрља замућења која се још увек чита као тачка. Овај алат користи стандардну дијагоналу сензора подељену са 1500, што даје око 0.029mm на пуном формату. Focus Lab показује исту раван и њене кругове замућења како се дешавају у 3D, на објективу пресеченом тако да можеш да гледаш шта се у њему догађа.
Та конвенција претпоставља отисак који се гледа са разумне удаљености. Ако рутински прегледаш фајлове на 100% на монитору од 32 инча, или штампаш широко два метра, твоја стварна толеранција је строжа и твоја стварна дубинска оштрина је мања него што било који калкулатор каже. Вреди то знати пре него што поверујеш хиперфокалном очитавању за пејзаж који планираш да штампаш велик: фокусирање мало даље у сцену него што хиперфокална вредност налаже је стандардно осигурање.
Како користити хиперфокалну даљину без квара кадра
Фокусирај на хиперфокалну даљину и све од њене половине до бесконачности пада у дубинску оштрину. То је класична пејзажна техника, а алат исписује вредност за сваку поставку. Међутим, два упозорења. Прво, на хиперфокалној даљини бесконачност је једва прихватљива, па далеке планине неће бити оштре. Друго, све се ослања на ону претпоставку кружића нејасноће. За пејзаж до ког ти је стало, фокусирај трећину пута иза хиперфокалног очитавања, или направи низ са различитим фокусом и спој га.
Често постављана питања
Дијагонала сензора подељена са 1500, стандардна конвенција: око 0.029mm за пуни формат, 0.019mm за APS-C, 0.015mm за Micro Four Thirds. Ако штампаш веома велико или прегледаш на 100%, твоја стварна толеранција је строжа, а права дубинска оштрина мања него што је приказано.
При истој жижној даљини и бленди, не. Али да би на мањем сензору задржао исти кадар, прилазиш ближе или идеш шире, и то је оно што је продубљује. У пракси то је око један степен додатне дубинске оштрине по степену кроп фактора.
Оно што гледаш је права фотографија, једна од наших, а не њен цртеж. Круг замућења се рачуна за удаљеност твоје позадине и изражава као део ширине кадра, а плоча иза објекта замућује се тачно за тај износ, па је релативно замућење веродостојно: удвостручи вредност замућења и слика постаје два пута мекша. Исечени објекат се скалира из истог прорачуна, тако да и кадар прати жижну даљину и удаљеност, а сама позадина је увећана жижном даљином, онако како дуги објектив заиста привлачи удаљени зид иза објекта, док га широки одгурује. То није емулација боке једног конкретног објектива, која зависи од броја ламела и оптичког дизајна, а сјај светлих тачака је апроксимација начина на који дефокус натекне светле тачке, а не физичка симулација.
Не сам по себи, не, и то је најчешће понављана грешка у саветима о фотографији. Перспективу, то јест колико су блиски делови лица велики у односу на удаљене, одређује једна ствар: колико је апарат удаљен од објекта. Објектив од 24mm и објектив од 200mm коришћени са истог места бележе потпуно исти облик; широки једноставно обухвата више тога око њега. Широки објективи имају такву репутацију зато што мораш да приђеш близу да њима испуниш кадар, а штету прави управо то приближавање. Подеси Кадар на Кадар фиксиран изнад и вуци жижну даљину: алат помера апарат уместо тебе да би коза остала исте величине, и можеш да гледаш како њушка набубри док се приближава и спљошти кад се удаљава. Остави Апарат фиксиран и исто вучење само исеца, што је поштен одговор на питање шта ради прстен зума.
Означене жижне даљине су номиналне и многи објективи имају ефекат дисања фокуса, што значи да се права жижна даљина скраћује како фокусираш ближе. Макро објективи то раде драстично. Очитавања сматрај тачним за означену жижну даљину и очекуј да се рад из непосредне близине разликује.
Затим селектуј фотографије са снимања без отварања Lightroom-а
Када су кадрови на картици, imagic локално, на твом рачунару, без слања било чега на интернет, оцењује фокус и израз лица на хиљадама RAW фајлова и даје ти фотографије које задржаваш. Бесплатан пробни период од 500 извоза, без картице.